Осмовековни вид духовности, традиције и културе који се обично назива Светосавље (што је, најједноставније речено, форма православног хришћанства заснована на особеностима српског народа установљеним од времена Светог Саве) налази се у духовном темељу и вредносном систему целокупног пројекта „Савин град“. Најлепше вредности Светосавља, које су код Срба изражене кроз верност Богу и доброчинство људима, задужбинарски елан за напредак отаџбине, домаћински етос и посвећеност породици, стално усавршавање у науци, економији и образовању… јесу и начелне вредности нашег пројекта.

Вредносни модел Светосавља у себе инкорпорира и оно што се данас назива толеранцијом према другим људима, особито онима који нису исте нације, расе или вере. Светосавље, притом подразумева афирмацију нечег далеко дубљег: узајамног поштовања и емпатије према свима, уз уважавање њихове различитости. Пројекат „Савин град“ је заснован на хришћанским вредностима које су у цивилизацијском смислу имале кључну улогу за српски народ, али је истовремено отворен за комплементарне вредности других религија и погледа на свет. Универзалне вредности попут милосрђа, правде, поштења, марљивости и усавршавања јесу мост који светосавски вредносни систем чини отвореним према свима који нису Срби или православни хришћани.

Настављајући дело Светог Саве у домену који се тиче напретка српског друштва, Пројекат има за циљ да, популаришући савремене научне методе и технологије, истовремено задржи темељ који нас је као народ у прошлости очувао и који нам за будућност даје стабилан ослонац у свету кога одликује брз технолошки развој и стална промена. Свети Сава, личност огромне ширине, свестраности и визионарске свести, је парадигма нашег Пројекта у духовном смислу, због чега централно место у његовом архитектонском решењу заузима храм посвећен том највећем српском Светитељу.

Савин град је конципиран као огледно истраживачки центар који приходује развојем технолошких производа.
Tакође, иницира развој пољопривреде републике Србије уз едукацију примарних произвођача, поштовање принципа одрживог развоја, достизање европских стандарда, који су инператив за подручје Србије.

Опредељујемо две засебне јединице у Савином граду, које називамо индустриска зона и развијамо глобални пројекат пољопривредног прехрамбеног сектора као интегралног дела пројекта Савин град.
Савин град приступ управљања, планирања, пословања у производном газдинству, кроз очување животне средине ће послужити пољопривдним произвођачима.

Парцијално посматрање пољопривдерно прехранбеног сектора у пословном смислу је практично немогуће због великог обима повезаности са другим активностима пројекта Савин град.
Развој руралне средине гледамо као значајан процес не само због финансијског доприноса.

Савин град је позициониран на обронцима Златибора и Златара и на пештерској висоравни, која је некада у историји одисала трговином и добрим задругарством, а све у циљу повећања конкурентности и подизања квалитета домаћих производа.

Стасита фигура дуге косе у стилу свога времена, продорног и јасног погледа, тела као у неком окрету са свитком у руци, одаје одлучног човека, коме и акција и контемплација нису страни. Ту му је данас и место да нас подсети на врлине у временима пораза и пропасти.

Човек иницијативе, Сава Владиславић је редак Србин који је, изашавши из мрака турске окупације, засијао на двору Петра Великог, носећи идеју србске државе, до краја. Ако је србска држава и потонула у таму, није потонула и жеља људи да је поново створе. Држава живи кроз своје најбоље људе.

Мало ко се и данас може поредити по опсегу и значају свог деловања са грофом Савом Владиславићем, једним од најзнаменитијих Срба краја XVII и почетка XVIII века.

ИСТОРИЈА СРБСКЕ ВЛАСТЕЛЕ У ПОКОСОВСКОМ ПЕРИОДУ

Потомак средњовековне србске властеле, која се после косовског пораза повукла у Херцеговину, овај аутентични србски аристократа оличава врлине своје расе у смутном времену пораза. Историја породице Владиславић, историја је србске властеле у покосовском периоду.

Мало и недовољно осветљен, овај за нас важни човек, живи и лебди само на страницама биографије коју је написао његов даљи рођак и земљак, песник бесмртних сонета, Јован Дучић. Дуго ју је носио у себи, прикупљајући грађу на својим дипломатским службовањима и не случајно, уобличио и објавио у егзилу, у Америци, 1942. године, док је Европа посртала и умирала у грађанском рату, скрхан нашим страдањем и политичком наивношћу.

Тражио је у Сави Владиславићу свој алтер его, утеху у судбини која се понавља. Дучић, наш Пушкин, нашао је у Владиславићу свог претка.

Као да је читава епоха сажета у животопису грофа Саве Владиславића, а његов је живот као последњи уздах средњовековне Србије, здробљене турским зулумом и цинизмом Млетачке републике и Аустро-Угарске, Србије која тражи спас код Русије.

Србско-руски односи у свим епохама говоре о необичној и судбинској повезаности два народа истога порекла и вере. Од монаха са Хиландара, преко родбинске везе средњовековних Балшића и Јакшића са царем Иваном Васиљевичем (Грозним), до сеобе Срба у доба Марије Терезије ка Русији (Шевићи, Хорвати, Пишчевићи, Текелије, Прерадовићи…), до ослободилачких ратова са Турцима уз помоћ грофа Черњајева, до жртве и уласка у рат цара Николаја II Романова, од доласка руске беле емиграције у Србију, па до ослобођења Србије у Другом светском рату уз помоћ руске армије, све до данашњих дана траје та непрекинута веза, како на личном тако и на државном плану. Име Саве Владиславића је свакако једно од најзначајнијих у том низу. Његов животни пут укрстио се на необичан начин са великом фигуром руске и европске историје, Петром Великим. Прекретнички и просветитељски дух његове владавине, променио је заувек лице Русије. Од Московске кнежевине направио је Империју. Отварањем према Европи и низом реформи у свим областима живота, унео је нову динамику у односе тадашњих европских сила. У тој динамици односа одлучивала се и судбина наше земље под Турцима.

Никада угасло сећање Срба на сјај своје средњовековне државе, давало је снагу за ослободилачке ратове и устанке против отоманске империје.

За свест код Руса о србском нерешеном питању, заслужан је нарочито гроф Сава Владиславић. Изданак значајне србске властелинске породице која се снажно опирала растућој исламизацији, чувајући веру и градећи цркве, око којих се кристализовао национални дух, Сава Владиславић је једна од кључних фигура србске идеје свога доба. Велом предања и легенде обавијен је стварни догађај који се десио, одлазак Владиславића из Јасеника крај Гацка, где су имали своје поседе. Потурчени Ченгићи крвљу су угасили огњиште Владиславића, како епска песма каже.

Жива је била и задивљујућа духовна активност херцеговачких Срба. Савин отац Лука био је близак пријатељ са владиком захумским Василијем Острошким. Одржаване су везе са калуђерима из свих србских крајева (јеромонах Глигорије из манастира Раковица крај Београда). Манастири Тврдош и Житомислићи били су духовни центри. Борбена вера преплитала се са политиком. Ковале су се завере и планови за устанке. Сава се школовао у Дубровнику и Италији, дружећи се са патрицијским синовима. Био је образован и течно је говорио и писао латински, талијански, турски, грчки и руски језик. Писма која извиру из архива, њега и његове породице, одају људе више културе.

Притиснута вакуфатима с једне и дубровачким и млетачким цинизмом с друге стране, цветала је једна особена србска култура под велом анонимности.

ПРИЈАТЕЉ И САВЕТНИК ПЕТРА ВЕЛИКОГ

Сава се као младић обрео у Цариграду, у доба када су се племићи бавили и трговином. Добро познавајући прилике у Турској, у сарадњи са дубровачким емисаром и јерусалимским патријархом Доситејем, долази у везу са руским изасланицима у Цариграду, најпре са грофом Украјинцевим а потом Голицином и Толстојем.

Преко њихових извештаја цару, долази и до сусрета 1703.године у тек основаном Санкт Петербургу, њега и Петра I. Сава је већ имао ауру важне и незаобилазне личности, која је доминирала у извештајима руских емисара. Сусрет двојице младих људи био је пресудан и пун узајамне наклоности. Сава је у Петру I видео сјајну и ратоборну фигуру словенске империје, кадру да промени ситуацију на Балкану. Владиславић је био отмен и образован човек, који је импоновао шармом и речитошћу, тако типично херцеговачком цртом. Одлично обавештен о приликама у Венецији и Цариграду, брзо се уклопио у амбициозне планове Петра Великог. Сава је имао шта да прича са царем. Учио га је како се тргује и давао савете о бродоградњи. Са пута из Турске доноси цару „Тајни извештај о Црном мору“, о стратешким приликама на простору од виталног значаја за Русију. Од тог доба почињу и Савине трговачке привилегије.

Сва је прилика да је био и један од оснивача цареве тајне обавештајне службе. За то је обилато користио своју трговачку мрежу широм Европе. Саветовао је цара у битци код Полтаве, 1709. године, где је коначно поражен ратоборни шведски краљ Карло XII. Интендант руске војске био је Владиславић. Постаје и званично Петров амбасадор.

НАЈБОГАТИЈИ СРБИН У РУСИЈИ

Био је један од најбогатијих људи онога доба у Русији. За велике заслуге у ратовима и дипломатији, цар га је обилато награђивао поседима и дворцима у Москви на Покровки а касније и у Петрограду.

Оставио је занимљив траг и у руској књижевности. Са једног од својих путовања, довео је цару на поклон два црнца дечака, купљена на тргу робова у Цариграду. Једном од њих, љубимцу двора, цар је кумовао и пружио пажњу и образовање. Овај је направио завидну војну каријеру. То је био прадеда великог Пушкина.

Никада не заборављајући србско питање, све време одржава активне везе са устаницима и нашим свештенством. У Руском походу против Турске на реци Прут, Сава синхронизује активност устаника у Херцеговини и Црној Гори. Ствара се код нас култ Петра Великог. Неуспех свеправославног похода против Турске, одложио је ослобођење за читав век. Сава је извршио дипломатску припрему похода на Прут, али у пресудним данима битке, одлучило је издајство влашког кнеза Бранкована, који се није прикључио кампањи против Турске.

У мировним преговорима са султаном, по налогу цара, главну реч води Сава Владиславић.

Саветује цара и у економским питањима Русије и тим реформама пуни државну касу.

Путеви га даље воде у Италију, где са папом Климентом XI води преговоре о конкордату и помирењу Русије са Римом. Смрт Папина и компликације са прозелитизмом католика у Русији, онемогућили су закључивање контроверзног споразума.

У центру свих руских важних накана према Европи налазио се и Владиславић. Има широка овлашћења у вођењу трговине са Европом. Снабдева вешто царску породицу многим уметничким делима.

У Венецији се жени 30 година млађом девојком из познате патрицијске куће, Виргилијом Тревизан, са којом добија три ћерке које им рано умиру.

Агонија србских земаља се наставља и после Пожаревачког мира, Аустро-Угарске и Турске, Млетачка република је морала да врати Турској освојено србско залеђе на приморју. Србско питање још једном се одлаже.

И на приватном плану Сава је имао горко искуство са Дубровником, чији сенат је одбио жељу, подржану од цара, да на свом имању у граду светога Влаха направи цркву задужбину. Хладним поносом напушта овај град заувек.

Водио је бригу о руским племићима-кадетима на школовању по европским земљама.

ТАЈНИ ИЗВЕШТАЈ О КИНИ

Петар Велики умире 1725. године. На престо Русије долази Катарина I.

Круна његове службе на руском двору је одлазак на трогодишње тешке преговоре о граници са Кином по налогу царице. Успева да осигура 6000 километара дугу границу која је безмало трајала сто педесет година. У тешким преговорима користи све своје дипломатско умеће. Картира област Сибира и гради погранична утврђења. У једном од новооснованих градова, Троицославску, подиже манастир посвећен светом Сави Немањићком.

У свом „Тајном извештају о Кини“, Владиславић доказује себе као државника. Сугерише двору какву политику да заузме уз дубоко разумевање државног разлога и стратегије. Само виши облик духа може да кристалише такве увиде.

Точак судбине се за њега све више убрзава. Вративши се у Русију убрзо му умире и трећа ћерка, а недуго потом и син Лука из првог брака. Скрхан тугом, Сава Владиславић умире 1738. године. Колико је био цењен на двору говори и чињеница да је био сахрањен уз царску породицу у Благовештенској цркви Александра Невског Лавре у Петрограду.

Преко Саве Владиславића, србско-руски односи добијају фундаментални значај и за Србију и за Русију.

Размишљајући о Сави Владиславићу, намеће се и питање о данашњој србској и руској аристократији. Ако аристократу схватамо као човека који носи идеју поретка и Државе у себи, онда он има обавезу да гради нове структуре и уобличава дух новог времена, не следећи и не хрлећи ка ономе што Државу не јача.

Сава Владиславић је за нас узор човека Државе. Државе као најважније творевине, светиње, оквира свеукупног живота, ван које не постојимо а са којом смо све. Сава Владиславић је био човек без Државе, а носио је Државу у себи.

Када је о Русији реч, рацио се повлачи пред заносом, скепса се претвара у веру, а садашњост постаје носталгија будућности, јер у себи слутимо да је Србија Мала Русија, а Русија Велика Србија.

Аутор: Драган Ћирјанић